labudica

 

pišem ovo kao Majka nevidljivog deteta, nevidljivog čoveka. ne samo za državu odnosno za institucije koji bi, teoretski gledano, njima trebalo da se bave. a ne bave se očigledno. nevidljiv je i za dobar deo familije, prijatelja, poznanika. nevidljiv uopšte. sem za nas u kući. Ivo Andrić kaže  da u svemu što nam se dešava nismo ni prvi ni jedini. možda postoje porodice kao moja sa sličnim problemima i sa istom izvesnošću da su sami i jedini. moj sin ima dvadeset pet godina i tone u demenciju kao posledica moždanog udara. to je dijagnoza prevedena na meni razumljiv jezik. šta ja kao Majka treba da uradim to lekari ne kažu. jedan njegov dan za mene je nepoznanica...od skoro ga oblačimo, hranimo, kupamo, obuvamo, jezik mu se sveo na trideset reči koje malo ko razume, otezano se kreće....  u jednom trenutku smo poverovali u pravednost sistema pa smo zatrazili pomoć. na neki odgovor čekamo već skoro godinu dana.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.